Tvoj sadržaj je razvodnjen.
Trudiš se da poruku i vrednost koju deliš kroz njega upakuješ tako da bude perfektno tačno, što čini da gubiš na autentičnosti pa je ljudima teško da se povežu sa tobom.
Često pomisliš na to šta će ti reći kolege ili mama, pa sadržaj (nesvesno) kreiraš za njih umesto za svoje idealne klijente.
Mnogo više se bojiš reakcije ljudi koji ionako nikad ne bi kupili od tebe, nego što je tvoj nervni sistem spreman na to da utičeš i pomogneš svojoj ekipi (iako to iskreno želiš).
Kako izgleda tvoj začarani krug?
Osetiš se neugodno / nedovoljno / nije savršeno… pre objave → izmeniš / ublažiš poruku (ili odustaneš) kako ne bi nikome „drmala kavez“.
Dobiješ manje reakcija jer je sadržaj „bezličan“. Nema tebe. Samo nekog savršenstva koje pokušavaš da dosegneš. A sa tim se ljudi ne povezuju.
Polako gubiš samopouzdanje → misliš kako iskrenost ne funkcioniše na mreži jer se plašiš osude.
Sledeći put još više cenzurišeš sebe → i tako u krug…
Kad gledamo iz ugla traume i nervnog sistema, ovo je klasičan obrazac „zamrzavanja“ (freeze) i people-pleasinga:
1. Filtriraš svaku reč: Tvoj mozak te pretvara u oštrog sudiju koja sudi samoj sebi.
Kada sedneš da napišeš objavu, email, snimiš video za YT ili reel, tvoj mozak ne vidi sve one ljude kojima možeš pomoći – vidi potencijalnu pretnju.
Kako to izgleda u tvom nervnom sistemu:
Amigdala (centar za strah) aktivira „lažni alarm“ koji reaguje na potencijalnu kritiku kao da je fizčka opasnost (namerno stavljam pod navodnike jer je tvom nervnom sistemu itekako stvaran alarm, iako možda umno znaš da nije istina, telu jeste).
To pokreće lanac reakcija: kortizol (hormon stresa) se luči, a deo mozga za kreativnost i autentičnost se isključuje.
Rezultat toga? Umesto da pišeš iz radoznalosti, uzbuđenja („Da vidim kako će ljudi reagovati ako ovo ovako kažem.“), pišeš upravo iz ovog obrasca: smanjivanje na mreži.
Često brišeš najzanimljivije delove teksta jer tebi zvuče previše. Bojiš se šta će reći mama ili profesor sa faksa ako vidi šta kačiš. Verovatno i dosta objašnjavaš kroz svoj sadržaj što onda umanjuje tvoj autoritet. Ljudi koji te prate su inteligentni ljudi, tretiraj ih tako.
2. Fokus ti je na sigurnosti, ne na povezanosti sa ljudima: Tvoj nervni sistem je naučio da je biti neprimećena sigurnije nego biti viđena.
Šta je uzrok:
Ako si u prošlosti bila kažnjavana zbog svoje autentičnosti i slušala kako si previše, tvoj mozak je to urezao u sećanje kao:
Autentičnost = opasnost.
Neutralnost = sigurnost.
Zato se cenzurišeš i zato nikome ne želiš da „drmaš kavez“ svojom istinom. Odmah da ti kažem da to nije svesna odluka – to je adaptacija na tu traumu (smanjivanje na mreži).
Kako to može da izgleda na mreži:
Opšti sadržaj: Pišeš ono što ti je sigurno, što nema tvoj lični pečat i ne izaziva neku reakciju. Jer na taj način barem neće osuditi tebe, nego fasadu iza koje se kriješ.
Izbegavaš da obradiš teme koje te zapravo lože i bile bi ti prezabavne za kreiranje zbog ovog obrasca smanjivanja na mreži.
3. Projektuješ strahove koji su ostali u tvom nervnom sistemu i telu na svoju publiku: Tvoj mozak pretvara mamu, kolege, profesore sa faksa u ljude kojima pričaš i objašnjavaš i dodvoravaš se na mreži. Njihovi glasovi su glasniji od tvog autentičnog trenutno.
Ako si u detinjstvu slušala:
„Ne pravi scenu.“
„Šta će ljudi reći?“
„Što stalno moraš da si posebna / da se izdvajaš?!.“
Sada, kad treba da kažeš nešto istinski svoje, ti people please-uješ njima.
Često porediš svoj jedinstveni put sa drugima: „Oni mogu da budu svoji i autentični, ali ja ne smem“ – jer tvoj mozak veruje da za tebe ne važe ista pravila.
Na sve to, često svaku rečenicu provlačiš kroz filter: „Kako bi X (kolege, komšinica, mama…) reagovala/o na ovo?“
1. Kada people please-uješ koz svoj sadržaj, ljudi ne vide pravu tebe: što može dovesti do toga da se razočaraju kada kupe jer nisi ista na mreži i u svom programu.
Umesto jake zajednice koja voli tvoj sadržaj i klijenata koji rado kupuju tvoje usluge, dobijaš lepršave, a šuplje interakcije od ljudi kojima si samo simpatična.
Posledice toga su manje kupovina, manje prihoda, i frustracija jer naizgled „ništa ne donosi rezultate“ iako zapravo nisi ni ciljala one kojima tvoja poruka može najviše pomoći jer hraniš obrazac „Smanji se. Pipl plizuj.“
2. Gubiš mogućnost da izgradiš jasan i prepoznatljiv brend od sebe: izgleda kao da te ljudi ne pamte, jer ne deliš često ono svoje autentično sa čim bi mogli da se povežu.
Umesto da postaneš prepoznatljiva u svojoj niši i da te ljudi preporučuju, ostaješ u pozadini – ne zato što nisi dovoljno dobra, nemaš iskustva ili znanja, već zato što je obrazac trenutno jači.
3. Gubiš priliku za iskrenim povezivanjem sa ljudima: što duže smanjuješ sebe, svoju poruku – to više potvrđuješ sebi da tvoj glas nije vredan pažnje. Što nije istina.
Čak i kad kreiraš sadržaj, duboko u sebi znaš da nisi dala sve od sebe, a to može da stvori frustraciju prema sebi, svom sadržaju marketingu, čak i tvojoj ekipi („Zašto niko ne ceni moj rad?!“).
Kako bih ti poslala korake koje, ako primeniš – ovaj obrazac na mreži ćeš polako ali sigurno početi sve manje da ponavljaš. Rezultat toga neminovno će biti autentičan i vredniji sadržaj, a tvoja ekipa će konačno da upozna pravu tebe i koliko je prelepo sve što imaš da daš.
No, to se neće desiti ukoliko sada ne napraviš prvi korak. Upiši se ispod i sve ti šaljem besplatno na mejl za koji minut.
Radujem se da otkriješ koji su to koraci baš za tvoj slučaj!